Went nam je bio gost na letnjem Zaokretu jednog toplog junskog dana. Sa Dušanom, frontmenom benda, je uvek milina pričati.

Još od tvog solo nastupa u Ventilu imam utisak da Went nema taj distancirani odnos prema ljudima koji vas slušaju. Načinom na koji svirate i na koji se ti obraćaš ljudima izgleda kao da želite da privučete ljude ka vama u tu neku drugarsku atmosferu. Ne viđam to često.
Mi polazimo od toga da se u bendu osećamo kao u porodici. Zapravo mi smo nešto izmedju porodice i plemena. Svako pazi na svakog, bend je odstupnica, sigurna kuća. Mi smo taj unutrušnji krug i oko njega se skupljaju prijatelji i ljudi koji vole bend. Nama ta bliskost puno znači, i ti ljudi iz “spoljnog” kruga su deo svega ovoga koliko i mi.

Dosta ste bliski zvuku bendovima koji su svirali u Amerikani a opet stiče se utisak da ste po strani. Gde vidiš sada Went u konstalaciji ostalih beogradskih bendova?
Igrom slučaja nismo deo tih uobičajnih beogradskih krugova iako se svi znamo, puno njih su nam dobri prijatelji i dobar deo njih je večeras ovde. Da li smo mi deo te amerikana scene ili nove srpske scene, pa mislim da nismo. Mislim da nas ljudi ne vide kao deo toga. Mi smo jednostavno imali put koji je drugačiji pa nas ljudi ne povezuju sa tim scenama.

A i vi evoluirate pa vas je teško staviti u jednu fioku. Dosta se vaš zvuk promenio u poslednjih par godina..
To je deo sazrevanja. Ličnog, i sazreanja kao benda. Kada smo krenuli 2005. bila je potpuno drugačija muzika, potpuno drugačiji vajb. A onda 2007. na 2008. bio je taj srednji period gde smo bili dosta eksperimentalniji. Kada smo zakoračili u fazu odakle je izašao prvi (bezimeni) EP bili smo možda previše nežni i nenametljivi. Sve je to bilo tiho i svedeno. Često nam se dešavalo da sviramo konecrte koji su puni ali se desi da posle par pesama svi pričaju. Onda smo počeli da sve više i više dobijamo zube i tako smo došli do te neke tvrđe faze, period kada je izašao Wasteland i nešto posle. Malo više energije ulažeš, malo si glasniji, malo više udaraš i malo više se dereš na kraju dana. Ako želiš da pričaš na našem koncertu, moraćeš da vičeš i da izgubiš glas sutra ujutro.

Doduše pričanje na koncertu je postala užasna tradicija na Beogradskim koncertima…
Nikad mi neće biti jasno. Čak i za neke mnogo veće koncerte i mnogo veće bendove od nas. Kada ljudi plate 2500 dinara ulaznicu i onda provedu ceo koncert pričajući, nije mi jasno. Meni je to jedna od najgorih stvari koja previse uzima maha. Ne samo kod nas nego svuda.

A vaš način borbe su bile distorzije?
Pa ako je ta nenametljivost bila prva čaura iz koje smo kao bend izašli onda nam je druga čaura bilo to forsiranje jače i glasnije muzike. Pre par godina, 2010-2011, smo shvatili da ne moramo to tako da radimo. Svo to vreme nije nam se promenio stav: da radimo ono što radimo, pa ako želiš da slušaš super ako ne želiš da slušaš nemoj, niko te ne tera. Sada smo mnogo opušteniji, mnogo sigurniji i to se nekako najviše čuje.

Ta sigurnost dolazi iz vašeg sviračkog iskustva. Goran je gost Šinama, ti si dopisni član Wooden Ambulance-a, koliko je rad u drugim sredinama uticao na sam zvuk Went-a?
Nisam siguran da je puno. Mislim da naš angažman sa drugim bendovima više dolazi iz te naše želje da pomognemo prijateljima na sceni. Naš sistem rada unutar Wenta je drugačiji i atipičan za bendove ovde. Recimo da je do pre dva meseca bila uobičajena praksa da imamo probe skoro svaki dan. Naše probe najčešće podrazumevaju periode od po šest sati konstantanog prolaženja pesama, konstantaog traženja zvuka, sviranja. Kada uđeš u tu prostoriju za probe (u našem slučaju nešto manje od 14 kvadrata koju zovemo rudnik) gde leti stvarno ume da bude pakao jer nemamo klimu već samo dva ventilatora, nema mnogo pomeranja uz nas pet do sedam unutra, pedale, kablove… konstano se znojiš, povremeno ti se vrti u glavi, i fantaziraš svež vazduh, onda ti je lako da sviraš u bašti kao što je ova. Izađeš opušten i raspoložen. Krvavi rad nas je najviše naučio.

Svi gosti letnjeg Zaokreta su rekli gotovo istu stvar. Nema životnog balansa, sve ide u muziku.
Svi žrtvuju svo slobodno vreme. Gde ti nalaziš motive za takav način života?
Ideja da živim od ovoga je nemoguća. Ja pevam na engleskom i to me u startu diskvalifikuje za većinu medija ovde, kao i za podršku dela ljudi. Ali na kraju dana šta ćeš da radiš? Da drndaš neki svoj day job i onda da dođeš kući pred facebook ili tv. Kada imaš nešto što voliš i nešto što te pokreće onda ti nije teško. Pogotovo ako je to muzika. Muzika užasno mnogo vraća čoveku. Postoji jedna kineska poslovica koja kaže “Zanemari svoj instrument na jedan dan i on će tebe zanemariti na dva”. Naša filozofija je uvek bila u tome: “daj, ulaži i ne pitaj za nazad”. Ustaneš ko zna kad, radiš od jutra do sutra, nisi seo, nisi imao dva minuta da se odmoriš, nisi jeo ni jedan pošten obrok tog dana i trčiš na probu. Trčiš u jednu malu prostoriju u kojoj je bukvalno pedeset stepeni. Nama muzika treba da bismo funckionisali normalno. Gajimo tu romantičnu iluziju da ćemo jednog dana moći da odjebemo sva ta druga sranja koja radimo jer ovo je sto posto našeg srca i mozga.

Kakvi su vam planovi za naredni period?
Went će ovo leto provesti na pauzi. To podrazumeva da nećemo svirati koncerte. Završavamo EP koje smo krenuli da radimo pre dve i po godine. Čekamo duže vreme da se desi i već nam je teret na leđima. Jesen nam je poslednji deadline da to vidi svetlost dana. To će biti treći EP. Ja sam oduvek imao ideju: prvo tri EP-a i onda snimamo album. Za taj dolazeći album imamo većinu pesama. Neke su se uvukle u standardan repertoar nastupa. Voleli bismo da to završimo početkom godine i da zatim probamo da osvojimo Evropu (konstantnim) turnejama