Naš prijatelj i saradnik M.Sawyer koji vodi blog Taksidermija je za Kišobran napisao recenziju novog albuma “Egretta” rumunskog benda Grimus.
Ukratko, ovo je Grimusu drugi album koji je već pre no što je izašao privukao pažnju javnosti! Videćemo koliko je rad sa poznatim engleskim producentom Adamom Whittakerom uticao na sazrevanje benda.. Grimus novi album promoviše turnejom po istočnoj Evropi u okviru koje će biti i naši gosti! Da ne dužimo više, evo i recenzije..
Grimus: Egretta
Kao i svaki bend, Grimus svoje korene vuče iz srednje škole. Ono što možda privlači pažnju jeste da je to rumunski bend koji nakon lokalne popularnosti sigurnim korakom ide i ka evropskom priznanju. Svakako najveća pomoć u ovome jeste Adam Whittaker, britanski producent koji je radio sa The Rakes, Outkast, Amy Winehouse, Doves i Lily Allen.
Uz Adamovu podršku, Grimus ove godine izdaju svoj drugi album Egretta. Njihov prvenac, Panikon, zacementirao je njihov položaj u javnosti 2008. godine, nakon što su godinu dana ranije pobedili na rumunskom Battle of the Bands takmičenja. Nastupajući na raznim rumunskim festivalima, uspeli su da se pozicioniraju kao dobar predstavnik indie/alternative muzike, a sa Egrettom, oni su u pohodu na britanske top liste i regionalnu ekspanziju. Ako ste i vi radoznali kao što sam i ja bio, Egretta je zapravo vrsta čaplje. Nisam siguran šta korisno mogu da uradim sa tom informacijom, pa neka ostane da visi u vazduhu, makar radi nekog komičnog efekta.
Preneti impresije sa albuma ukratko je ujedno i lak i težak zadatak. Na prvo slušanje, on ne nudi ništa novo. Možda bi pre nekoliko godina, u vreme popularnosti bendova kao što su Jimmy Eat World, Dashboard Confessional, pa i 3 Doors Down i Breaking Benjamin, Grimus zvučali originalnije i svežije, ali danas na prvo slušanje zvuče previše poznato i staro. Na prvo slušanje.
Doista, album ima već poznate elemente, ali nakon više slušanja, kada pesme već uđu u glavu, postaju pevljive, melodične i modernije. U vreme kada je elektronika fokus rada skoro svakog većeg benda, možda smo i malo zaboravili kako je indie/alternative rock zvučao kada smo bili mlađi. To je bila priča o malo prostijim stvarima, zvuk je bio siroviji, nenapadan i svakako nepretenciozan. Svakako je bio sličan onome što nam Grimus pružaju na drugom albumu.
Iako sam rekao da je zvuk Egrette nepretenciozan, album otvara Cave i to zvukom orgulja. Da li je to uticaj nametnutog rumunskog folklora o Drakuli i Transilvaniji, ili samo kreativno izražavanje – on uspeva. Veći deo pesme (kao i veći deo albuma) zvuči kao festivalska numera koja je prošla kroz ruke dobrog producenta. Verovatno otuda neprimetne elektronske deonice koje se provlače ili kao prelazi, ili kao uvertire u pesme. Face the Light predstavlja adut na kojem bend uspešno kombinuje zaraznu elektroniku, moderne gitarske zvukove karakteristične za mlade britanske bendove iz prethodne decenije, kao i pristojan tekst („Break us in two, break us in two pieces, you’ve always been my Rubick’s Cube“).
Ono što može predstavljati odvraćanje pažnje od kvalitetnih deonica pesama jeste pevanje Bogdana Mezofija. Njegov stil varira iz pesme u pesmu i često predstavlja sjajan uvod, ali tamo gde podleže uticaju američkih bendova kao što su 3 Doors Down i Three Days Grace, jesu refreni. Na često neoriginalan način, uz prateće vokale ostatka benda, Bogdan uspeva da baci pojedine pesme u rang B-side pesama. Ovo se najviše oseća u pesmi Vanity koja kao predstojeći singl mora da ima svoj oslonac baš u refrenu.
Veoma dobra vest je što su članovi benda možda i osetili slabost refrena, te su pesme u većini slučajeva izgrađene oko prelaza, ili čak prvog minuta. Promise i In Your Eyes sa početnim taktovima bude baš one emocije na koje smo navikli u jesenjem periodu. To su one emocije koje smo doživljavali u srednjoj školi slušajući Athlete, Starsailor, Keane i Stereophonics, uvijajući se u toplu ćebad dok prve pahulje proliću i zadržavaju se na prozorskom simsu.
Najslabiji deo Egrette jeste sama sredina. To su momenti u kojima se najviše oseća slabost refrena i nedostatak inovativnosti u tekstovima. Početak albuma vrši svoju plemenitu dužnost i vuče slušaoca da nastavi dalje, jer vredi nastaviti dalje do poslednjih pet pesama.
Grimus je bend koji se još uvek traži između par pravaca. Prisustvo Adama Whittakera je svakako dobar kompas koji će im pomoći da nadoknade svoje slabosti i svoju muziku prilagode trenutnim muzičkim trendovima. Činjenica je da momci imaju talenta i sluha za dobre melodije. Ono što im za sada nedostaje jesu bolji tekstovi i stvaranje „pamtljivijih“ i zahtevnijih refrena, ali obilje nežnih melodija i iskreni pristup muzici su ono što im daje šansu da postanu poznati rumunski muzički izvođač, a da to nije Inna.
M.Sawyer
